“Institucije treba da su kao kuće. Mesto gde žena može da pripada, mesto koje može nazvati svojim. Nažalost, to često nije tako, institucije nije briga.“
Ratnaboli Ray, Anjali Mental Health Rights Organisation
Ne. Šta više, primoravanje na lek (naročito upotreba lekova za smirenje) je uključeno u listu praksi koje se smatra oblikom nasilja. Ovo se često radi, ne iz zdravstvenih razloga, nego zbog socijalnih predrasuda prema ženama koje imaju mentalno oboljenje i nedostatak razumevanja seksualnosti. Homofobija takođe može biti deo razloga.
Ratnaboli Ray, radnica na polju mentalnog zdravlja, kaže: „To što one imaju mentalni invaliditet ne znači da su one aseksualne ili lišene osećanja. Takođe, ne znači da zbog toga što imaju mentalni invaliditet, da su lude – to je takođe još jedan mit. Ako su one u prostoru 24/7 gde nemaju šta da rade, kako će ostati angažovane? Kao obrazovani odrasli, mi takođe dodirujemo naša tela. Na primer, kad pričamo mi možemo da držimo ruke u unutar džempera ili džepova. Neophodno je shvatiti šta je seksualnost i kako je to sasvim normalna, svakodnevna stvar. Mi smo napravili problem oko toga zbog našeg vlastitog sistema vrednosti. Psihijatrijsko znanje je veoma ograničeno; sve se vrti oko simptoma i ublažavanja simptoma. Doktori se ne obučavaju da gledaju putanju kojom osoba ide.
Druga stvar je da žena nema nikakvu opciju u pogledu partnera. Verovati da će osoba koja je bila zatvorena deset godina živeti u celibatu je takođe ekstremna stvar za očekivati. Čak i ako su homoseksualne nema ničeg lošeg u tome. Ne prihvatajući to kao „normalno“ je krivica kulture i vrednosti kroz koje gledaš. Homofobija prisutna u institucijama i u Indiji vodi do razmišljanja da je žena koja istražuje drugu ženu luda ili bolesna.
Da li je histerektomija najbolji način da se sačuva menstrualna higijena i da se zaštite naše pacijentkinje od neželjene trudnoće?
Postoje dva odvojena problema, ali u oba slučaja, histerektomija nije rešenje.
Neke žene s mentalnim invaliditetom teško upravljaju sa svojim menstrualnim ciklusom, posebno ako nisu naučene kako to da rade. Odgovornost institucije je da to smireno urade i obezbede potrebnu asistenciju. Mnoge institucije to ne rade, jer su ograničene sa kvalifikovanim osobljem, nesposobne su da rukovode problemima vezanim za higijenu, ili pogrešno smatraju da je menstruacija sramotna ili prljava. Zbog njihove sopstvene „udobnosti“ histerektomija je projektovana kao „dobra za pacijentkinju“. Uklanjanje materice i jajnika iz tela žene koja nema mogućnost da donese ispravnu odluku o tome je ozbiljan prekršaj, a može postati i izuzetno kontroverzan. To je slično neovlašćenom uklanjanju bilo kog drugog organa iz nečijeg tela.
Ponekad institucije kažu da članovi porodice sami zahtevaju ovakve drastične korake. Porodice i najmiliji žena sa mentalnim invaliditetom koje žive u institucijama treba da na sličan način preispitaju svoje motive. Dok će histerektomija učiniti da žena ne bude u stanju da ostane trudna (i zaštiti je od neželjene trudnoće u slučaju zlostavljanja), to će takođe onemogućiti i da seksualno zlostavljanje unutar institucije dospe na videlo. Nažalost, trudnoća može ponekad biti jedini dokaz seksualnog zlostavljanja u institucionalnom okruženju. Institucije ponekad uklone matericu i jajnike pacijentkinje da bi sakrili slučajeve zlostavljanja. Histerektomija može ukloniti dokaz zlostavljanja, ali ne štiti ženu od nasilnika ili zlostavljanja.
Kada se razmatra takva drastična akcija treba držati humanost žene u centralnom delu: žena sa mentalnim invaliditetom i dalje je potpuno ljudsko biće, bez obzira na njen invaliditet. Prava (telesni integritet, lična autonomija i seksualno i reproduktivno zdravlje) ovih žena ne mogu biti žrtvovana na oltaru udobnosti.
Kada žena koja živi u našoj instituciji ostane trudna, mi ili izvršimo abortus ili damo dete na usvajanje. Koju drugu alternativu imamo?
Ovo je težak problem o kome su ljudi širom sveta raspravljali. Postoji tendencija da se žene sa invaliditetom vide kao manje kompletne osobe koje su neadekvatne i nesposobne da se staraju o nekom drugom biću. To nije uvek slučaj. Ratnaboli Ray, radnica na polju mentanog zdravlja Anjali fondacije, kaže: „ Jedan od glavnih razloga navedenih od strane institucija je da žena (naročito žena sa mentalnim invaliditetom) može jedva da vodi računa o sebi. Moje pitanje je: kako vi pretpostavljate da osoba sa mentalnim invaliditetom nije sposobna da vodi računa o detetu? Morate da zapamtite da invaliditet nije isti u svakom kontekstu. Osoba sa intelektualnim invaliditetom će možda imati poteškoća u upravljanju računima ili njenom svakodnevnom životu, ali možda ima odlične veštine negovanja. Ne možete dati generalnu izjavu i reći da je osoba koja ima invaliditet nesposobna u svakom kontekstu života. Odgajanje deteta, nega, je nešto što može doći automatski osobi sa invaliditetom. Mislim da ovde svi pravimo grešku.
Drugi izgovor često dat od strane institucija je nedostatak infrastrukture… Nemate psihologe, manjka vam kvalifikovano osoblje, imate malo prostora, to nije ženin problem. Veoma je važno za dete da bude sa svojom majkom u početnim godinama života. Ko smo mi da odlučujemo da je najbolje rešenje ako je dete oduzeto?
Mi noću nadgledamo devojke. Kada nas ne slušaju prisiljeni smo da ih tučemo ili kaznimo da ih nateramo da razumeju.
Većina institucija je zasnovana na nejednakim odnosima moći između osoblja, koji takođe reaguju kao čuvari, i pacijenata. Problemi nastaju kada se granice tih odnosa pređu i „delovanje u najboljem interesu“ za pacijenta/kinju dobije mračno značenje. „Ovo je veoma čest problem širom institucija“ kaže Ratnaboli Ray, radnica na polju mentalnog zdravlja Anjali fondacije. „Ovo je deo institucionalizacije jer institucionalizacija je jednaka nametanju režima, a to se u velikoj meri oslanja na agresiju, nasilje i batinanje. Ljudi koji su glavni u institucijama su takođe čuvari. Opet, jer su čuvari, postoje mere čuvanja koje dozvoljavaju ovu vrstu agresivnosti. Vi znate da su pacijenti ranjivi: znate da su manje moćni. Ovo je priča o domanicji; ovo je priča o moći.
Ne radi se toliko o stvarnom fizičkom batinanju. Sam čin kretanja po instituciji sa šipkom ili štapom u ruci je mnogo. Ne moraš stvarno da udariš osobu. Ceo problem ovde je kako vi psihološki dominirate i kako vi kreirate tu psihozu straha. To je veoma moćan jezik. U suštini, zato što imaju invaliditet, tretirate ih manje ljudski. A vi dobro znate da su oni nemoćni i da ako ih pretučete, oni nemaju dovoljno reči, vida ili sluha ili šta god da bi uzvratili. Čak i da mogu, možda se neće žaliti, jer nemaju gde drugo da odu. Tako da nije uvek akt prebijanja, to je takođe i akt kreiranja okruženja nasilja i straha.“
Disciplina je problem u svim institucijama, bilo da su to obrazovne institucije ili stambene jedinice. U prethodnim školama koristio se štap da bi se učenici disciplinovali. Sada, to su propali modeli. Današnje skole pokušavaju i oblikuju se da budu otvorenije, slobodne i sa demokratskim pricipima i da ne bude okuženje straha nego znatiželje i ohrabrenja. Institucije vezane za mentalno zdravlje treba da shodno tome isprave svoj pravac i da shvate da srećni stanovnici čine uzorne institucije. Neke institucije u Indiji (na primer, The Banyan in Chennai) su razvili alternativne modele zasnovane na principima negovanja i vrednosti koje su u tom kontekstu.
Originalni tekst pripisuje se zajedničkoj inicijativi od strane Crea-e i Point of View.
Link do originalnog teksta na engleskom: Institutional violence
Prevela: Vanja Orlović