Žene koje menjaju stanje stvarnosti

Kategorije: Publikacije i istraživanja

Predgovor knjige Žene koje menjanju stanje stvarnosti

Istorija ženskog pokreta je fragmentarna, dokumentovana bez kontinuiteta, sa mnoštvom skrivenih mesta, brisanja i ponovnog otkrivanja. Kampanje marginalizovanih grupa bile su kljucne za menjanje slike sveta, ali njihovi doprinosi lako skliznu u anonimnost ili bivaju prebrisani. Portreti aktivistkinja s invaliditetom mahom su nevidljivi unutar ionako skrivenih istorija, kako pokreta za ženska prava, tako i unutar pokreta za prava osoba s invaliditetom. Doprinos žena s invaliditetom ostaje negde u procepu ili na presecima roda i invalidnosti, zamagljen slojevima neprihvatljivog diverziteta. Kroz patrijarhalnu prizmu, pojmovi invalidnosti i ženskosti isprepleteni su u tolikoj meri da se na nekim mestima neminovno stapaju.

Invaliditet je kontekstualan, nekad ocigledan, nekad nevidljiv. Ponekad se menja tokom životnog veka jedne osobe. Invalidnost je, bez sumnje, ?uidna kategorija identiteta. Slabovidost pre hiljadu ili pre samo nekoliko stotina godina, mogla je biti ozbiljan egzistencijalni faktor. Nositi naocare danas ne samo da ne odreduje neciji život, nego nije nimalo neuobicajeno. Veoma cesto naocare ne dovodimo u vezu s invaliditetom, nego sa pitanjem stila ili slikom intelektualnosti. Ako bi se žena nekoliko vekova unazad odala ozbiljnom citanju, mogla je lako završiti u azilu za mentalno obolele, jer takva aktivnost nije primerena njenom rodu. Barem koliko ni pantalone. Prizor žene u pantalonama danas ne donosi ništa subverzivno, osim u delovima sveta gde se feredža smatra jedinim primerenim obeležjem ženskosti. Ženskost je, kao invalidnost, varijabilna. U odredenom vremenskom kontekstu i kulturološkom konstruktu, biti žena znacilo je imati urodeni invaliditet, jer ženska su tela slaba, mozgovi neadekvatni, jajnici presudni. Žene, osobe s invaliditetom i deca na preseku jednog vremena dele isti društveni status – status nekompetentnosti. Pomalo paradoksalno, nekim ženama s vidljivim invaliditetom upravo je invaliditet otvorio put u akademski svet i društveni angažman izvan kuhinje. Ocekivanja društva od žene s invaliditetom su drugacija – pod pretpostavkom da ona nije podobna za uloge supruge i majke, ustupaju joj se druge egzistencijalne mogucnosti. Jedna represivna mera poništava drugu, otvarajuci tradicionalno muške prostore Milevi Maric, Rozi Luksemburg, Helen Keler…

Invaliditet je aspekt identiteta koji ima znatan uticaj na životno iskustvo žene, ali je autenticnost njenog iskustva zamagljena viševekovnim pretpostavkama, stereotipnim shvatanjima, iracionalnim strahovima i stigmatizacijom – kako invalidnosti, tako i ženskog roda. O ženama s invaliditetom najcešce pišu drugi, a njihove price završavaju u krajnostima, krecuci se iz marginalizacije u heroizaciju i nazad. Bez uvažavanja razlicitosti njihovih karaktera, u pozadini prividnog divljenja cesto je puko sažaljenje koje obezvreduje doprinose žena s invaliditetom.

Serijal intervjua sa novosadskim aktivistkinjama za prava osoba s invaliditetom predstavlja galeriju ženskih portreta: onih koje menjaju stanje stvarnosti. Prikupljeni intervjui ne samo da dokumentuju deo istorije aktivizma žena s invaliditetom, nego otvaraju prostor da ta istorija bude ispricana autenticnim ženskim glasovima. Kroz licne price aktivistkinja preispituje se i rodni aspekt pokreta za prava osoba s invaliditetom: ko je najmanje jednak medu nejednakima? Iskustva aktivistkinja s invaliditetom s jedne strane podrivaju stereotipnu sliku, pokazujuci da žene s invaliditetom nose snagu pokreta, da su inicijatorke promena, jake i proaktivne. S druge strane, one rade iz senke, ciljeve ostvaruju tiho i bez slave, ostajuci izvan pozicija moci, ne dovoljno vidljive i neprepoznatljive. Kroz njihove price nižu se mnogobrojna imena: imena prethodnica, žena koje su ih uvele u pokret, koleginica, saradnica, asistentkinja, žena koje su ih poducavale, podržavale, motivisale i usmeravale se na iste ciljeve… Svako od tih rasutih imena može postati referenca još jednog poglavlja u istoriji pokreta, ili, pak, njeno nesaznajno mesto. Za sada je istorija aktivizma žena s invaliditetom u velikoj meri usmena. Nevidljive izvan sopstvenog domena delovanja, aktivistkinje uzajamno cuvaju secanja jedna na drugu i poštuju sinergetski efekat timskog zalaganja. Neki od prikupljenih intervjua prvi put su objavljeni povodom godišnjice smrti Lepojke Carevic Mitanovske, u cast njenom entuzijazmu i radu kojim je podsticala aktivisticki duh kod mnogih žena.

Za aktivistkinje je svojstveno da ih inspirišu ljudi, meduljudski odnosi, ljudske sudbine u najširem smislu, kao i sopstvena pozicija medu ljudima. Neke od intervjuisanih žena aktivne su u tradicionalnim udruženjima za osobe s invaliditetom, druge u nevladinom sektoru ili sopstvenim organizacijama. Kada evociraju svoja prva angažovanja, to jeste prica o individualnom razvoju svake od njih, ali ujedno daje uvide u širu sliku, praveci presek stanja unutar pokreta. Bez tendencije za premeravanjem rezultata, jednim skokovitim pregledom moguce je preispitati: šta se promenilo na slici grada, od prvog projekta savremenih aktivistkinja s invaliditetom, do danas? Postavljen na vremensku liniju, svaki intervju krece se od secanja na detinjstvo, do naznake o tome po cemu bi svaka od aktivistkinja volela da bude zapamcena. Na osnovu intimnih uvida u to kako su kao devojcice zamišljale današnu sebe, moglo bi se debatovati na temu: da li se aktivistkinjom rada i(li) postaje? Svaka od intervjuisanih aktivistkinja otkriva sopstvenu formulu uspeha, a medu neizostavnim sastojcima uspešnog društvenog delovanja su strast za životom, upornost, strpljenje i tolerancija, postojanost u idejama, poverenje u ljude, odgovornost – kako za sebe, tako i za druge. Za žene s invaliditetom aktivizam je višeznacna i slojevita kategorija. Biti aktivistkinja može da znaci: doneti promenu; baviti se onim što je neminovno; biti optimisticna; uneti balans; naciniti podvig; staviti znanje u funkciju; prokrciti put za one koje dolaze; uraditi ono što treba da se uradi; sprovesti akciju koja ostavlja trag; unaprediti okruženje; dati sebe.

Nepriznavanje onih koje su davale sebe pre nas je odsecanje od snage, umanjuje kontinuitet promene vracajuci nas iznova na pocetne tacke. Da bismo znale kuda idemo, neminovno je osvrnuti se na to odakle dolazimo i imati u svesti da nam se ništa ne dešava po prvi put – sve se vec nekome negde desilo. Poštovanjem prethodnica aktiviramo njihove kvalitete unutar sebe, a odavanjem priznanja njihovom doprinosu osnažujemo sopstveni. Zato je važno dekodirati, zabeležiti i zapamtiti istoriju aktivizma žena s invaliditetom.

Marijana Čanak i Svjetlana Timotić

Elektronsku verziju publikacije možete preuzeti u PDF formatu.

Podeli ovaj članak