“Deca sa invaliditetom često imaju malo samopoštovanja. Zato proces za nasilnika postaje lakši. Takva deca lako počnu da veruju nasilniku kad počnu da dobijaju malo više pažnje i ljubavi od njega/nje.”
Anupriya, Arpan savetnica (nevladina organizacija koja se bori protiv seksualnog zlostavljanja dece)
Da li je moje dete podložnije zlostavljanju od dece koja nemaju invaliditet?
Seksualno zlostavljanje dece nazivano je najgore čuvanom tajnom Indije. Nacionalno istraživanje sprovedeno 2007. u 13 država pokazalo je da više od polovine ispitane populacije doživelo seksualno zlostavljanje u detinjstvu, uključujući i dečake. Takođe, dobro je poznato da su deca seksualno zlostavljana od strane odraslih sa kojima imaju blizak kontakt, ne uvek od strane stranaca, a često od strane nekog iz porodice. Ipak, postoje snažni socijalni tabui vezani za ovaj problem i ćutanje koje je oštetilo mnoge mlade ljude koji su bili zlostavljani.
Dok su sva deca ranjiva u pogledu zlostavljanja (još više zbog toga što su ćutanje i sram vezani za ovaj problem), deca s invaliditetom su mnogo puta izložena raznim odraslim osobama pored svojih roditelja: ljudi koji im pružaju asistenciju iz i van kruga porodice i prijatelja, bolničko osoblje, volonteri, vozači autobusa, učitelji, tehničari i drugi. Kao rezultat toga, potencijalni nasilnici vide da je pristup osobi s invaliditetom lakši, što decu s invaliditetom čini drugačije ranjivom za seksualno zlostavljanje. Neka deca s invaliditetom možda idu u institucije i ako te institucije nisu pažljivo nadzirane incidenti seksualnog zlostavljanja su mogući u njima.
Deca s invaliditetom su nekad uveravana da treba da budu ponizna, pasivna i da prihvataju sve što se radi njihovim telima. Naviknuta su na doktore koji ispituju njihova tela, članove porodice i asistente koji obavljaju intimne zadatke (kupanje, oblačenje, asistencije u toaletu) i na to da se odluke donose u njihovo ime bez njihovog pristanka. Podsvesno uče da niko ne ceni i ako se usprotive nečemu. Zato rano nauče da ne treba da protestuju ako se osećaju poniženo ili neprijatno. Tako postaju lakše mete za zlostavljanje. Često roditelji ili učitelji ne pružaju svojoj deci informacije o seksualnosti. To ih sprečava u razvijanju seksualnog identiteta što može za rezultat imati konfuziju i nesigurnost oko toga šta je prihvatljivo ponašanje drugih ljudi. Takođe im može biti veoma teško da razlikuju dnevnu asistenciju i zlostavljanje. Dete će često ćutati ili mu se neće verovati ako on ili ona prijavi zlostavljanje. Ponekad, dete s invaliditetom možda neće moći da komunicira o ovome – prosto zbog manjka govora ili manjka reči oko toga šta se desilo.
Najvažnija stvar koju možeš da uradiš je da opremiš svoje dete informacijama i kažeš koje ponašanje spada u zlostavljanje. Ako budeš mogla da objasniš detetu šta je prihvatljiva fizička interakcija, ili razliku između “dobrog dodira” ili “sigurnog dodira” i “lošeg dodira”, moći će da prepozna zlostavljanje i prijavi ga tebi. Obrati pažnju na promene u ponašanju koji mogu biti simptomi seksualnog zlostavljanja. Uveri dete da ako se neki takav incident dogodi, može da ti se obrati i očekuje tvoju punu ljubav i podršku.
Moja ćerka ima mentalni invaliditet. Može li ona biti naučena da se zaštiti? Kako?
Sva deca treba da nauče kako da se zaštite od zlostavljanja. Može biti teško naučiti dete sa niskim IQ ili teškim mentalnim invaliditetom. Neka deca, poput onih sa autizmom, ne prepoznaju socijalne znake ili ne tumače dobro emocije drugih, što može uvećati njihovu ranjivost na zlostavljanje.
Kada dete dostigne razvojni nivo i može da nauči neke osnovne životne veštine, poput opšte higijene, korišćenja noše i oblačenja, ona treba takođe da uči o privatnom prostoru, seksu i seksualnosti i kako da razlikuje prikladne i neprikladne dodire. Lekcije o ličnoj bezbednosti treba da uključuju:
-
Ko može da asistira u privatnim radnjama kao što su higijenska pitanja, oblačenje i odlazak u toalet
-
Delove tela i koje delove niko ne sme da dira osim deteta ili odobrenog/odobrene asistenta/asistentkinje koji/koja ispravno asistira detetu sa higijenom ili oblačenjem
-
Razliku između “dobrog dodira” i “lošeg dodira”
-
Bezbednost u toaletu – zaključavanje i otključavanje vrata toaleta i nepuštanje nikoga unutra osim odobrenih asistenata.
-
Prijavljivanje roditeljima ili učitelju/učiteljici ako neko pokuša da ih neprikladno dodirne
Ratnaboli Ray, radnica na polju mentalnog zdravlja iz Anjali Foundation kaže: “Dete sa poremećajem učenja ili ADHD može biti naučeno bezbednosti kroz kratke audio-video klipove, ili kroz priče. Rasuđivanje deteta s mentalnim invaliditetom može imati mane. Zato im davanje samo određenih informacija neće pomoći. Držanje otvorenog kanala komunikacije je bitno. Posmatraj da li tvoje dete pokazuje simptome zlostavljanja. U suštini, moraš biti inovativna dok je učiš razlike između dodira. Vidi šta najviše odgovara za tvoje dete.”
Da bi razumela jednostavne stvari kao što je pravo da kaže “ne” te razlike moraju biti naučene. Nesvesno, roditelji i ostali daju signale deci s invaliditetom (naročito onima s mentalnim invaliditetom) da treba sve tiho da prihvate. Možeš ispraviti ovo. Ne grli dete jako, ne ljubi je i ne golicaj je ako pokazuje nelagodnost. Čim on ili ona kaže “ne” prestani. To će pomoći deci da registruju na činjenicu da mogu da kažu “ne” i da ih odrasli čuju. Početak sa ovim malim stvarima može ti pomoći da napraviš veliku promenu.
Moja ćerka ima samo 4 godine. Zar neće vremenom zaboraviti njeno zlostavljanje?
Svaka individua ima jedinstvenu reakciju na zlostavljanje. Čak i u veoma ranom dobu, seksualno zlostavljanje može imati uticaja. Ponekad utiče na dete odmah, jer u tako ranom dobu neuroni se razvijaju i dete uči i registruje šta vidi i doživljava, a da ne procesuje to isključivo na isti način kao odrasli.
Kada je dete zlostavljano, šok, strah, konfuzija, bes, sram i krivica su dominantna osećanja koje ono oseća. Ova osećanja mogu da se prenesu u odraslo doba. Kao odrasle, mogu se osećati manje vrednim, biti nepoverljive prema drugima, instiktivno imati negativnu reakciju na muški dodir, ili imati poteškoće u održavanju veza. U nekim slučajevima, seksualno zlostavljanje dece može za rezultat imati previše seksualizovano ponašanje ili konfuziju seksualnog identiteta.
U slučajevima dece s invaliditetom postoje neke dodatne brige. Dete može misliti da je “zaslužilo” to. Ako je njen invaliditet otežao njen beg ili razgovor o zlostavljanju ona može početi da mrzi svoje telo. Može početi da veruje da su invaliditet i zlostavljanje nekako njena “krivica”. Takođe, zlostavljanje može usaditi u nju osećaj da joj je rasuđivanje loše i da nikome ne može verovati u bilo kojoj vezi.
Ključno je da tvoja ćerka oseti podršku i ljubav i pomoć da se oporavi od zlostavljanja. Ako je ne budeš podržavala ili pomagala da se oporavi, tako podržavaš zlostavljanje.
Ja imam invaliditet; da li će zbog toga moja deca biti podložnija zlostavljanju?
Nema dokaza da će deca koja imaju majku s invaliditetom da se susretnu sa zlostavljanjem. Zbog tvog invaliditeta, postoje situacije kada ćeš se osetiti da ne možeš da ih zaštitiš – od zapinjanja, padanja ili čak zlostavljanja. Međutim, ako misliš da nećeš moći da uradiš određene stvari za svoje dete ili da budeš sa njim ili njom na određenim mestima, treba da im daš što više informacija. Na primer, ako si korisnica kolica i ne možeš fizički da ih pratiš, onda možeš da im objasniš detaljnije o dobrom dodiru, lošem dodiru, potencijalnim nasilnicima i tako dalje. Kreiraj takav odnos sa svojom decom, sa podrškom bračnog partnera, nekog drugog člana porodice ili asistenta/asistentkinje. Ako imaš više od jednog deteta, reci im da paze jedno na drugo.
Nauči svoje dete o seksualnom zlostavljanju i nepoželjnim ili lošim dodirima kroz priče ili igre ako ne možeš direktno. Popularan način je da igraš “Šta ako” igru sa njima. Možeš pitati: “Šta ako ti neko priđe i kaže ovo?” i kada ti odgovore možeš im dati još alternativa i objasniti im šta da rade. Takođe, možeš i sebe da uključiš u situacije, poput: “Šta ako mama želi da uradi ovo, ali ne može?”. Ovakva pitanja povećavaju tvoje šanse da budeš dobro pripremljena za svaki slučaj i da ih učiš na razumljiv način.
Ako uprkos tvojim naporima tvoje dete iskusi zlostavljanje kao milioni dece širom sveta, onda budi senzitivna kada se radi o bilo kakvim emocionalnim ili fizičkim promenama tvog deteta. Možda ćeš uspeti da minimizuješ negativni uticaj i sprečiš dalju štetu.
Moja partnerka je bila zlostavljana u detinjstvu. Šta mogu sada da uradim da pomognem njoj i našem seksualnom životu?
Savetnica Jyotti Savla kaže: “Ako misliš da je uticaj i dalje tu, onda je odvedi na savetovanje, jer seksualno zlostavljanje u detinjstvu može imati dubok uticaj na osobu. Mnogi ljudi u 40. godini ili 50. godini dolaze na savetovanje jer im to toliko loše utiče na život. Ovi ljudi imaju veoma nizak osećaj sopstvene vrednosti. To može biti slučaj i sa tvojom partnerkom. Možda se osećaju kao da nisu vredni veze. Pored toga, veoma im je teško da veruju nekome. Kao rezultat, mogu da se osećaju nesigurno u vezi. Mogu takođe imati paranoju da će njihovo dete biti seksualno zlostavljano.
Da, to može uticati na vaš seksualni život. Međutim, možeš pomoći svojoj partnerki. Ohrabri je da potraži profesionalnu pomoć od savetnika/savetnice. Nikad je ne krivi za bilo šta što joj se desilo. Nemoj da kažeš samo “Zaboravi na to, gotovo je”. Na logičkom nivou, oni to znaju, ali emocionalno je veoma teško zaboraviti. Rana nije zarasla. Imaj saosećanja i razumevanja za nju. Slušaj, ali ne ispituj mnogo oko toga šta se desilo, zašto se desilo, kako se desilo itd. To neće pomoći. To će skoro biti kao da ponovo praviš žrtvu od nje, jer će ponovo da proživi zlostavljanje.
Što više podrške pružiš i budeš tu za nju više ćeš pomoći. Zlostavljanje spojeno sa njihovim invaliditetom može učiniti da osećaju da njihova tela nekako nisu vredna poštovanja i ljubavi. Kao partnerka ti možeš dokazati da nije tako. U seksualnom životu, pokušaj da joj daš malo više kontrole. Njihove seksualne granice je neko prešao i zato možda žele da osete da sada imaju kontrolu nad svojom seksualnosti. Kada iniciraš seksualni čin, pitaj je, kreni nežno u početku i poštuj njene želje ako želi da izbegne određene seksualne činove. Pružanje prostora i utehe je veoma važno.”
Originalni tekst pripisuje se zajedničkoj inicijativi od strane Crea-e i Point of View
Link do originalnog teksta na engleskom: Child sexual abuse
Prevela: Vanja Orlović