Prvi kreativni susret radne grupe umetnica u nastajanju odigrao se 6. februara u Organizaciji …IZ KRUGA – VOJVODINA, u predviđenom terminu od 11 do 15h (koji smo probile, ne zato što smo dezorganizovane, nego nas je inspiracija uzela pod svoje). Jednomesečni ciklus radionica (zaključno sa 12. martom) tematski je orijentisan ka problematizaciji iskustava žena sa i bez (vidljivog) invaliditeta u sistemima zdravstvene zaštite. Ambijent: domovi zdravlja, ambulante, ordinacije, poliklinike… homeopatski, psihoterapijski i drugi centri.
U prvim fazama, radioničarski rad usmeren je na prikupljanje autentičnog materijala zasnovanog na znanjima i iskustvima samih učesnica. Nakon toga otvaraju se eksperimentalne mogućnosti iznalaženja odgovarajuće vizualne forme (ili, pak, potpunog razobličavanja). Umetnička obrada definisanog problema može rezultirati video radovima, fotografijama, slikama, kolažima, instalacijama… zavisno od afiniteta koji se ispolje unutar grupe. Na kraju stvaralačkog procesa, radovi će biti javno prezentovani. Autorka i voditeljka ovog radioničarskog ciklusa je multimedijalna umetnica Ivana Inđin.
Na uvodnoj radionici bavile smo se osnovnim pojmovima, teorijskim okvirima, značajem i značenjem konteksta za stvaranje nekog dela, jer slabo šta se rađa u vakuumu.
Društveno angažovana umetnost – šta je to i zašto (bi trebalo da) nas interesuje, kad smo već tu?
Društveno angažovana umetnost je disciplina, interdisciplinarno polje i praksa. Ona je provokativno promišljanje koje uspostavlja dijalog različitih aktera u društvu. Ona postavlja pitanja, ukazuje na društvene probleme i njihove posledice, daje odgovore i moguća rešenja – kaže Ivana.
To je umetnost koja izlazi iz okvira strogih kanona, nadilazi sve usko-stručne i estetske principe. Neodvojiva je od ekonomsko-društvenog karaktera zajednice u kojoj je proizvedena. Umetnički alati otkrivaju nevidljive društvene obrasce, situacije i odnose, sa težnjom da se izazove društvena promena. Umetnost je ovde strategija. Za razliku od dokumentarnosti, angažovanom umetnošću poručuje se da ne mora biti tako kako sada jeste.
Pošto je angažmanom neodvojivo vezana za konkretno društvo i splet odnosa unutar njega, nije neumesno preispitati društvene grupe i zajednice kojima pripadamo, kao i sopstveni status unutar njih (inspiracije radi). Recimo da se grupe formiraju prema polnim / rodnim karakteristikama, stepenu i vidljivosti invaliditeta, elementima životnog stila, načinu ishrane, seksualnim preferencijama, profesionalnim afinitetima… Doslovno, sve može postati kriterij koji nas čvršće vezuje za poželjni model – bela, heteroseksualna, zdrava i plodna, plava, vrsna kuvarica, brižna, atraktivna i smerna, neiskusna i nevina čak i u doba trudnoće – ili nas, pak, udaljava od tog modela. Svako odstupanje stvara osnovu za marginalizaciju; za nepoštovanje i diskreditovanje izbora.
Proverite stepen sopstvenog odstupanja unutar porodice ili partnerske zajednice, vršnjačke grupe, na poslu ili fakultetu. Da li ste dobro prilagođene, podređene ili povlašćene? Da li birate ili faktor želim-da-pripadam-ovde (bilo gde) bira za vas? Koliko se žrtvujete socijalizaciji? Ako ste veganka, ro-fudašica (bože-sačuvaj), pripadate nekoj drugoj sekti (i sakloni!), samohrana majka sa invaliditetom, transrodna domina, slikarka sa cerebralnom paralizom, Romkinja koja ne laže ili ste pod pritiskom da se opredelite: jesi biseksualna ili živiš sa bubregom manje…? Ako vam je dobro – onda ništa. Umetnost nastaje iz nezadovoljstva. I ipak nečemu služi: buđenju ljudske savesti. [D. Kiš]
Invalidnost je konstrukt – eksperimentalno potvrđeno. Kada je jedna devojčica sa potpunim oštećenjem vida prišla da upozna Nika Vujičića, radoznalo je prelazila rukama preko njegovog tela. Napipala je prazne ramene čašice i njegovo neobično malo stopalo. Bila je sasvim mirna, kao da tu nema ničeg neobičnog, a onda je užasnuto vrisnula kada je dotakla Nikovo lice. Neočekivana reakcija – Nik zaista ima lepo lice – većina bi se složila. Ali devojčica je mislila drugčije: – Baš je tužno što si tako dlakav! – objasnila je. – Jesi ti vuk ili čovek?
Jesi ti žena ili lezbejka? Vegetarijanka – doktor ti propisao ili zbog pomodarstva? Hoćeš da budeš umetnica ili da rađaš decu? Da nosiš protezu ili da plešeš? Da budeš žena ili zmija?
Posle manje-više ličnog preispitivanja i promišljanja mehanizama kojima smo odbačene iz jedne pa ugurane u neku drugu priču (ili zajednicu), pozabavile smo se ženama koje su angažovane u umetnosti i koje umesto ili/ili biraju oboje. Plešu na štakama, slikaju ustima, podižu dete bez ruku. Frida, Alison, Riva… i mnoge od nas koje tek treba da otkrijemo. Frida, kraljica bola, pravila je umetnost od pobačaja. Alison od svog trudnog tela; od porađanja bez tolerancije na bol. Riva je umetničkim sredstvima oformila zajednicu kojoj pripada – to je krug onih koji stvaraju uslove za redefinisanje invalidnosti u 21. veku. Možemo li da napravimo umetnost na presečnim tačkama sebe i pravne dokumentacije, sebe i najčešćih predrasuda, sebe i arhitektonskih barijera, sebe i dizajna zdravstvene opreme, sebe i načina na koji nam se (ne) obraćaju stručno (i obesno) izučavajući naša tela…?
Sastaćemo se ponovo za sedam dana. Pravimo krug, virtualnu zajednicu, profilišemo umetnice sa invaliditetom, prethodnice i savremenice.
