Radionica na kojoj su ključni akteri validirali rezultate Situacione analize o položaju osoba sa invaliditetom u Srbiji održana je 22.6.2023. godine u hotelu Mona plaza u Beogradu, u arhitektonski pristupačnom radnom prostoru i uz prevođenje na znakovni jezik.
Radionicu je otvorila izvršna direktorka Nacionalne organizacija osoba sa invaliditetom Ivanka Jovanović i predstavila Milanu Rikanović, direktorku UN WOMEN Srbija i predstavnicu koordinacionog tela UNPRPD (šest Un agencija okupljenih u UN partnerstvo za prava osoba sa invaliditetom). Milana Rikanović je pozdravila učesnike i istakla važnost zajedničkog rada koji se započinje na osnovama situacione analize i koji će, kako je rekla, iz mrtve tačke pomeriti ostvarivanje prava osoba sa invaliditetom u Srbiji.
Na radionici su učestvovali i predstavnici drugih UN agencija članica UNPRPD (Tim UN za ljudska prava, UNDP, UNFPA, Međunarodna organizacija rada), nezavisnih institucija (Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, Zaštitik građana, Pokrajinski zaštitnik građana), ministarstava (Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, Ministarstvo za rad, zapošljavanja, boračka i socijalna pitanja, Ministartva informisanja i telekomunikacija), državnih tela i institucija (Republički fond za zdravstveno osiguranje, Komora socjalne zaštite, Republički zavod za socijalnu zaštitu, Nacionalna služba za zapošljavanje, Institut za mentalno zdravlje) i organizacija civilnog društva (Unija poslodavaca Srbije, Autizam Srbija, Forum mladih sa invaliditetom, Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom Srbija, IZ KRUGA VOJVODINA, Udruženje distrofičara zlatiborskog okruga, Naša kuća, Savez gluvih i nagluvih Srbije, Udruženje mladih gluvih Srbije).
Rezultate Situacione analize sprovedene na osnovu desk analize, četiri fokus gurpe sa učešćem 42 osobe, šest invervjua sa ključnim akterima, i 189 upitnika popunjenih od strane osoba sa različitim vrstama invaliditeta predstavila je konsultantkinja Biljana Janjić. Istakla je da su rezultati neka vrsta preseka stanja, pre nego pregled onoga što je do sada urađeno.
Kljujčni državni akteri za zaštitu prava osoba sa invaliditetom nemaju dovoljne kapacitete da sprovode obaveze koje proizilaze iz Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, nedovoljno reprezentuju osobe sa invaliditetom, i očigledan je jaz između politika i praksi. Na primer, najviše stručno savetodavno telo, Savet za prava osoba sa invaliditetom među 26 članova ima samo sedam predstavnika organizacija osoba sa invaliditetom, izveštaji Saveta nisu javno dostupni, realizovane aktivnosti i preporuke su nejasne. Osim toga, očigledan je trend viđenja osoba sa invaliditetom kao korisnika socijalne zaštite a ne kao imaoca ljudskih prava. To je karakteristika i svih drugih relevantnih ministarstava i odbora, uz podatak da se tela kojima osobe sa invaliditetom nisu jedina ciljna grupa, nedovoljno ili uopšte njima i ne bave (Sektor za zaštitu osoba sa invaliditetom Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Savet za praćenje primene preporuka mehanizama UN za ljudska prava, Odbor za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova, Odbor za rad, socijalna pitanja, društvenu uključenos i smanjenje siromaštva).
Nezavisne institucije važne za unapređenje prava osoba sa invaliditetom (Zaštitnik građana, Pokrajinski zaštitnik građana, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti) u svojim izveštajim naglašavaju potrebu jačanja kapaciteta osoba sa invaliditetom i njihovih udruženja za prepoznavanje diskriminacije i kršenja prava i korišćenje postojećih mehanizama.
Više od polovine (54%) osoba sa invaliditetom uključenih u analizu, smatra da u poslednjih deset godina nije unapređen položaj osoba sa invaliditetom, 40% misli da udruženja ne reprezentuju na pravi način njihove potrebe i da pokret osoba sa invaliditetom nije dovoljno participativan zbog niskih kapapaciteta, znanja,veština, informacija, o procesu participacije i strukturalnih prepreka (nepristupačnost, stereotipa, predrasuda i nedostatka servisa podrške). Nema samozastupničkih organizacija osoba sa intelektualnim invaliditetom. Tri ključne stvari koje ističu osobe sa invaliditeotm u odnosu na vlast i institucije su: razočarenje što se njihova prava ne poštuju i ne prepoznaju; nevidljivost osoba sa invaliditeotm; nedostatak poverenja u institucije, neverica da će ono što institucije rade dovesti do promene.
Ravnopravnost osoba sa invaliditetom je upitna jer: uskraćivanje razumnog prilagođavanje nije definisano kao oblik diskriminacije prema osobama sa invaliditetom; Akcioni plan za primenu strategije za unapređenje položaja osoba sa invalidietom 2022-2024 nije usvojen; pristupačnost institucija i usluga nedovoljna, otežan je pristup uslugama, obrazovanju, radu i zapošljavanju, i zdravstvenoj i socijalnoj zaštiti; žene i devojčice sa invaliditetom izložene su višestrukoj intersekcijskoj diksriminaciji; i osobe sa intelektualnim, kognitivnim i psihosocijalnim teškoćama su u posebnom riziku od diskriminacije (lišavanja poslovne sposobnosti i institucionalizacije).
Oblasti u kojima se krše prava osoba sa invaliditetom su brojne: arhitektonska i komunikacijska (ne)pristupačnost, usluge u zajednici nerazvijene i nedovoljne, (de)institucionalizacija, zdravstena zaštita, seksualno i reproduktivno zdravlje i prava žena i devojčica sa invaliditetom, obrazovanje, rad i zapošljavanje, pristup pravdi /odlučivanje uz podršku/. Poseban problem je procena invalidnosti a ne potreba. Procena bi trebalo da je individualizovana i u skladu sa specifičnim aktivnostima i barijerama sa kojima se osoba suočava. Da je multidisciplinarna i prepoznaje stalne promene i životne okolnosti i da varira kroz vreme. Potrebno je da osoba sa invaliditetom bude uključena u proces odlučivanja i da se poštuje njena volja a ne da se postupa po medicinskom modelu i neguje korisnički pristup koji vodi do uskraćivanja prava.
Određene su četiri ključne oblasti u kojima je potrebno raditi u naredne dve godine da bi došlo do pomaka u ostvarivanju ljudskih prava osoba sa invaliditetom u Srbiji: 1) podizanje kapacitet pokreta osoba sa invaliditetom za smislenu participaciju, reprezentativnost i uticaj; 2) procena invaliditeta kao osnov za pristup uslugama i pravima; 3) procena uticaja budžetskog odvajanja za unapređenje položaja osoba sa invaliditetom; i 4) razvoj usluga podrške.
